Kr­sto Ki­ko To­mi­čić iz Tiv­ta je­di­ni je u Cr­noj Go­ri kan­di­dat za ti­tu­lu „maj­sto­ra ama­ter­skog fil­ma”, naj­vi­šeg zva­nja u ovoj obla­sti. Ovaj 74-go­di­šnji en­tu­zi­ja­sta, za­lju­blje­nik u teh­ni­ku i este­ti­ku, osni­vač i član Fo­to-ki­no i vi­deo - klu­ba u Tiv­tu, za če­ti­ri de­ce­ni­je plod­nog stva­ra­la­štva iz ho­bi­ja je sni­mio 12 fil­mo­va, uglav­nom do­ku­men­ta­ra­ca, ali i kom­bi­no­va­nih igra­no-do­ku­men­tar­nih, te usli­kao na sto­ti­ne fo­to­gra­fi­ja, od ko­jih su broj­ne na­gra­đi­va­ne na do­ma­ćim i me­đu­na­rod­nim iz­lo­žba­ma. Jed­na od njih je i fo­to­gra­fi­ja „Tri Evi­na li­ca”, ko­ja je do­bi­la pr­vu na­gra­du na de­se­toj re­pu­blič­koj iz­lo­žbi fo­to­gra­fi­ja Cr­ne Go­re, a ko­ju su lju­bi­te­lji fo­to­gra­fi­je ima­li pri­li­ku da vi­de na iz­lo­žbi odr­ža­noj u Do­mu kul­tu­re „Ili­ja Mar­ko­vić” u Gor­njoj La­stvi, u or­ga­ni­za­ci­ji Kul­tur­no-za­vi­čaj­nog dru­štva „Na­pre­dak”. Na broj­nim pa­no­i­ma gru­pi­sa­ne su cr­no-bi­je­le fo­to­gra­fi­je, ko­ji­ma je Ki­ko ovje­ko­vje­čio jed­no mi­nu­lo vri­je­me rad­nih ak­ci­ja, por­t­ret maj­sto­ra i za­na­tli­ja ko­jih vi­še ne­ma, pre­li­je­pe vi­zu­re sa bar­ka­ma, man­dra­ći­ma, sta­rim mli­no­vi­ma za ma­sli­ne, sa po­gle­dom na mo­re... U nje­go­vom dru­štvu na ovoj iz­lo­žbi su i An­ton To­ni Mar­ko­vić – Gu­la i Ro­ko Stjep­če­vić, Do­njo­la­sto­vlja­ni, nje­go­vi biv­ši uče­ni­ci, ko­ji su po­ha­đa­li je­dan od broj­nih To­mi­či­će­vih fo­to-kur­se­va i sa­da pri­re­di­li ovu po­stav­ku. Po stru­ci elek­tro­teh­ni­čar, lju­bav za vi­zu­el­nim iz­ra­ža­va­njem pra­ti ga ci­je­log ži­vo­ta...
– Fil­mom i fo­to­gra­fi­jom sam se ba­vio naj­vi­še da u ži­vo­tu spo­znam sa­mo­ga se­be, ne sa­mo kroz to, ne­go i kroz broj­ne dru­ge kre­a­tiv­ne po­slo­ve, is­tra­ži­va­nja. Ja sam „sva­štar”, sve me ži­vo za­ni­ma i sve ho­ću da sa­znam, za­to sam to i ra­dio. Edu­ka­ci­ja mi je bi­la vr­lo va­žna, da se lju­di za­ni­ma­ju, da pri­mi­je­te ne­što oko se­be, da na­u­če ka­ko da ovje­ko­vje­če, ka­že Ki­ko u raz­go­vo­ru za „Dan”.
Po­čeo je da se ba­vi fo­to­gra­fi­jom 1958. go­di­ne, ka­da je za­vr­šio fo­to-ama­ter­ski kurs u Tiv­tu, a fil­mom od 1964. go­di­ne, po za­vr­šet­ku kur­sa za ki­no-ama­te­re u Ti­to­gra­du, pr­vog te vr­ste u Cr­noj Go­ri. U naj­ljep­šim, ka­že, go­di­na­ma ži­vo­ta, na rad­nim ak­ci­ja­ma (Brat­stvo-je­din­stvo, Pod­bi­šće, na Ja­dran­skoj ma­gi­stra­li), Ki­ko je kao fo­to-in­struk­tor ob­u­čio pre­ko pet sto­ti­na mla­dih...
– Uvi­jek sam vo­lio sli­ke, cr­te­že, stri­po­ve na­ro­či­to, jer svi­jet do­ži­vlja­vam vi­še vi­zu­el­no, iako obo­ža­vam knji­žev­nost, imam bi­bli­o­te­ku od dvi­je hi­lja­de knji­ga. Ču­vam ne­ga­ti­ve fo­to­gra­fi­ja, ne­što ču­vam i na DVD–ju, ali tu ni­sam te­me­ljit, iako sam teh­nič­ko li­ce. To jed­no­stav­no do­ži­vlja­vam kao tre­nu­tak stva­ra­nja i me­ni je pri­ča va­žna dok stva­ram. Kad sam za­vr­šio taj kre­a­tiv­ni dio, ono što da­nas zo­vu post­pro­duk­ci­ja, to za me­ne ne po­sto­ji. Naj­vi­še sam ra­dio cr­no-bi­je­le fo­to­gra­fi­je, a što se ko­lo­ra ti­če, ra­dio sam sa­mo di­ja­po­zi­ti­ve. Omi­ljen mi je bio rad na „re­por­ta­žnim fo­to­gra­fi­ja­ma”, ka­že To­mi­čić. Po­što su mu ba­ba i djed po maj­ci iz Gor­nje La­stve, sr­cem i du­šom je, ka­ko ka­že, ve­zan za Gor­nju La­stvu, gdje je i osno­van Fo­to-ki­no i vi­deo klub „Mla­dost”. Bio je član vi­še klu­bo­va: Fo­to-ki­no klub „Pr­vi maj”, či­ja sek­ci­ja je bio i klub u La­stvi. On­da je po­šao u sred­nju ško­lu u Ti­to­grad, gdje je ta­ko­đe osno­vao klub.
– U Ti­to­gra­du sam za­vr­šio sred­nju ško­lu i dvi­je go­di­ne fa­kul­te­ta, šest go­di­na sam ži­vio ta­mo. Kao uče­nik Sred­nje teh­nič­ke ško­le u Ti­to­gra­du sam osno­vao fo­to-klub, a ka­sni­je i klub na Elek­tro­teh­nič­kom fa­kul­te­tu. U KIC-u „Bu­do To­mo­vić” sam imao svo­je ve­če ama­ter­skog fil­ma. U ži­vo­tu su mi tri stva­ri bi­le zna­čaj­ne: na­rod­na teh­ni­ka, kul­tu­ra i tu­ri­zam. Je­dan sam od osni­va­ča Ra­di­ja Ti­vat, gdje sam bio teh­nič­ki di­rek­tor. Imao sam mno­ge iz­lo­žbe, a moj pri­ja­telj Mo­mo Ma­to­vić iz Pod­go­ri­ce na­pra­vio je film o film­skim ama­te­ri­ma Cr­ne Go­re, gdje sam i ja uvr­šten, ob­ja­snio nam je To­mi­čić.
Ki­ko To­mi­čić je kom­plet­ni autor fil­mo­va, od ide­je do re­ži­je, sce­na­ri­ja, mu­zi­ke i pro­duk­ci­je. Ne sni­ma već 20 go­di­na, a svo­ja ostva­re­nja ču­va na di-vi-diju i pri­ka­zu­je ih ka­da ne­ko iz­ra­zi že­lju da ih po­gle­da. Je­dan od naj­po­zna­ti­jih je „Sva­ki dan kao je­dan”, ko­ji je do­bio naj­vi­še pri­zna­nja, od ko­jih je naj­zna­čaj­ni­ja dru­ga na­gra­da na svjet­skom fe­sti­va­lu fil­ma u Ho­lan­di­ji 1974. go­di­ne. To je isti­ni­ta pri­ča o nje­go­vim po­koj­nim dje­du i ba­bi, Jo­zu i Ag­ne­zi Mat­ko­vić iz Gor­nje La­stve.
– Taj film je mo­je ži­vot­no ostva­re­nje, po­što su djed i ba­ba do­ži­vje­li du­bo­ku sta­rost – djed je po­ži­vio 82 go­di­ne, a ba­ba 78. Ži­vje­li su vr­lo jed­no­stav­nim ži­vo­tom, tra­di­ci­o­nal­nim, a pu­nim lju­ba­vi ra­do­sti, ve­se­lja i sve­ga. Sa ma­lo ima­li su ja­ko ja­ko pu­no, otu­da i ta­kav na­ziv fil­ma, ka­že Kr­sto, i do­da­je da su svi nje­go­vi fil­mo­vi ve­za­ni za ne­ke ži­vot­ne pri­če, a ne­ke do­ku­men­tar­ne do­ga­đa­je je po­ne­kad do­ra­đi­vao sa igra­nom pri­čom ka­ko bi do­ča­rao „pra­vi do­jam”. U biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji ta­da su se sva­ke go­di­ne odr­ža­va­li broj­ni film­ski fe­sti­va­li, te su nje­go­va ostva­re­nja pri­ka­zi­va­na svu­gdje. Ki­ko je fo­to­gra­fi­je sni­mao kla­sič­nim apa­ra­ti­ma (ka­non, ro­le­fleks, flek­sa­red, prak­ti­ka, ha­zan­bland...), a kad je po­če­la di­gi­ta­li­za­ci­ja, pre­stao je ti­me da se ba­vi. Pen­zi­o­ni­sao se 2005. go­di­ne, vi­še ne sni­ma ni fil­mo­ve, ali je otvo­ren za sa­rad­nju za sve ko­ji že­le da po­gle­da­ju dio nje­go­vog bo­ga­tog stva­ra­lač­kog opu­sa.
M.D.Po­po­vić


Sli­kao sa du­šom, bez fil­te­ra

– Na­ža­lost, da­nas je mla­di ma­lo in­te­re­su­ju za fo­to­gra­fi­ju, po­što zna­nja upi­ja­ju pre­ko in­ter­ne­ta. Za­ni­mlji­vo mi je i ovo što da­nas ra­de na di­gi­tal­nim fo­to­gra­fi­ja­ma, ali ni­je to moj stil, jer da­nas na kom­pju­te­ru mo­že­te da na­pra­vi­te što god ho­će­te. Za jed­nu fo­to­gra­fi­ju ja sam išao po se­dam, osam, de­set da­na da na­đem po­god­no mje­sto, vri­je­me... Na­šao bih ugao, ali mi svje­tlo ni­je od­go­va­ra­lao, pa bih na to mje­sto išao se­dam– osam pu­ta u ra­zno do­ba da­na da do­ži­vim i do­ča­ram svje­tlo, da na­pra­vim pra­vu sli­ku. Ima­li smo on­da ne­ke fil­te­re, ko­ji­ma smo mo­gli da ri­je­ši­mo te stva­ri, a da­nas vam ni­šta od to­ga ne tre­ba, sve sta­vi­te na kom­pju­ter, na­pra­vi­te što god ho­će­te. Tu me­ni fa­li du­še, emo­ci­je, to ni­je vi­še iz­vor­na fo­to­gra­fi­ja, sma­tra Ki­ko.


Sva­ki dan kao je­dan

– Je­dan dan u ži­vo­tu mo­jih ba­be i dje­da bio je obi­čan, ali pun lju­ba­vi. Ima­li su ne­što ma­lo ba­šte, ne­ko­li­ko ko­ko­ša­ka, par ma­ča­ka, sto­ku ni­su ču­va­li, a sve se svo­di­lo na jed­no­stav­no pre­ži­vlja­va­nje, ali ta­kvo da je is­pu­nje­no lju­ba­vlju. Djed se pr­vi bu­dio i dok je ba­ba još bi­la u po­ste­lji ili „u ko­će­tu”, ka­ko mi ka­že­mo ov­dje, on bi joj do­nio ka­fu i ra­ki­ju. Po­što je on bio brod­ski ku­var, bio je po­mo­rac, ku­vao je i spre­mao i kod ku­će. Ba­ba je sre­đi­va­la ku­ću, či­sti­la, pra­la... Na­kon do­ruč­ka išli bi u ba­štu, ko­pa­li, sa­di­li, ali to je bi­lo oskud­no, jer tu ni­je bi­lo vo­de, tre­ba­lo je ići do­sta da­le­ko da bi se do­ni­je­lo vo­de za pi­će i za hi­gi­je­nu, ku­va­nje, a ka­mo­li za po­li­va­nje. Ta­ko je iz­gla­dao sva­ki nji­hov dan, osun­čan lju­ba­vlju, pri­ča To­mi­čić.